HAJDUK VELJKOVA ČESMA - SOKO BANJA

U predahu od borbi, celu jednu godinu ovde je uživao sa svojim bećarima u društvu turskih zarobljenica, pa zaveo i zanosnu Šemsu, kći Ali-paše Rumenlijskog. Kasnije je opet vojevao, planove kovao i nikad nije mirovao. A boravio je u Sokobanji u više navrata i sa svojom čučuk Stanom.

Pored borove šumice 1926. godine izgrađena je česma Hajduk Veljku Petroviću.Hajduk Veljkova česma nalazi se na putu koji spaja poznata banjska izletišta „Vrelo“ i „Borići“ pored nekadašnjeg Lovačkog doma. Ona podseća na ovog junaka i njegov podvig prvog oslobođenja Sokobanje od Turaka 1808. godine. 

Portret Hajduk Veljka Petrovića

Uroš Knežević (1811—1876)

1852 | ulje na platnu, 95 x 75 cm

HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ (Lenovac, okrug timočki, oko 1780 — Negotin, 31.07.1813) Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stoleća probudiše narod svoj, imađaše po koje vidno obeležje svoga duha i karaktera. U duši je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u trećega je tačnost dostigla vrhunac — a pravo obeležje duha Hajduk-Veljka Petrovića bejaše i ostade junaštvo. Vazda i bez pogovora svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu viteških mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih znamenitih događaja, Sima Milutinović, kliče: Kad se s danom isporedi tama, I kopriva s kedrom livanskijem — Tad' sa Veljkom pređašnji junaci! A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukčijem megdanu, Vuk Karadžić piše o njemu: "Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti". Vuk je napisao poviše biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima ističe biografija Veljkova, koja je sačuvala potomstvu lepih crta za obeležje veličine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito povlačimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga što lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje. Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istočnoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko živeo u Vidinu i u Požarevcu, služeći u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glavaš. One krvave zime, kad dahije sečom knezova požuriše ustanak, Veljko bejaše u Dubonji, selu smederevske nahije, gde se i oženi. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratničkom, oprosti sa ženom i otpočne ratovati uza Stanoja Glavaša, vojvodu Đušu Vulićevića i brata mu Vujicu, te postane buljubaša. Ne hoteći se, jednom prilikom u 1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoči u hajduke, ali posle kratkog vremena siđe s planine i preda se sa svojim momcima Voždu u trenutku kad se očekivao napad turski. S proleća 1807. otpočinje Veljko pravo svoje viteško vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oružje svoju Crnu Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije više ni tražio. Prvi okršaj bejaše u selu Podgorcu, i Veljko ga izvede kratkim srčanim načinom starinskoga ratovanja, zadobivši odmah i slave i odela i oružja i konja i novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivši među njima različite starešine, pa jednu torbu novaca zapečati i pošalje po svom bimbaši Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je Veljko — vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali. Njegov način ratovanja najlepše pokazuje Vukovo pričanje: "Kad Turci po tom čuju šta se radi po Crnoj Rijeci i razberu da Veljko nema mnogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka, i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on skupi sve svoje momke i reče: "Braćo! Mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je njih mnogo više nego nas: već hajdemo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na njih, pa ako ih kako zabunimo i razbijemo, dobro; ako li im ne mognemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu". Pa onda, podignuvši sve svoje momke, otide, te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa u jedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski: "Bježite! Razbi nas Hajduk-Veljko!" Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju, pa udare preko logora i preko njih, i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos koji gologlav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaša i buljubaša gospodar, kod Savjeta i Crnoga Đorđa h r a b r i  v o j v o d a, a kod Turaka na svemu onome kraju s t r a š n i  n e p r i j a t e lj". Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. Čitav je niz junačkih dela koja je Veljko tu činio, pa je izdržao slavno i tešku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doživeo kao negotinski vojvoda, kuda je otišao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i življaše i ratovaše kao najpoetičniji vitez srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka — kula na kojoj je najradije sedeo — ljulja se od veselja kojim Veljko započinjaše megdane; uzor Čučuk-Stana služi i uživa što je žena takoga junaka; okićen Kušlja hrže i čeka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje teče — a Veljko po zvezdama hvata doba kad mu valja poći. Dođe i taj čas: vojvoda na konju napred za čitavom četom svirača a za njim konjica. Veljko dušom uživa ali se ne osvrće do međe koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Došavši do granice, Veljko rukom daje znak: svirači se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku sleže oko gospodara da čuje kratku ali tešku naredbu za onoga ko iziđe ispred Veljka i još težu za onoga ko ostane iza Veljka... Još malo, i dolazi trenutak juriša i Veljkove pobede. Iz bojnog se okršaja Veljko vraća pesmi koja tu novu slavu opeva. . . To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci jurišali na njegov logor! Veljka ne treba procenjivati načinom kakvim se cene osobine drugih vođa i upravnika. Veljko nije političar, nije državnik; Veljko nije organizator, nije upravnik — Veljko je vitez. Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek iziđe živ, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo očajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku dođe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko jedno jutro — priča Vuk — "iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi. .. a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred pleća, i tako ga prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do "drž —", i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju... Po tom odmah sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema". To je bilo 1813. u sred leta između Sv. Ilije i Velike Gospođe. Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija — ali slava Veljkova ne samo ne pade već se izvi da na najsvetlijoj zvezdi srpskoga neba večitom svetlošću i zanosom viteškim opija sva buduća pokolenja, kao što mu se na spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, čitaju reči Lj. P. Nenadovića: --- Tvoj nam spomen kao sunce sjaje: Držaćemo s' dok nas jednog traje! Andra Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

Saznaj više o hajduk Veljku Petroviću na :

http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=44.0

Veljko Petrovic - Hajduk Veljko na topu rad Stevana Todorovica

Zanimljivost:

Iz knjige „Okolina Beograda“ Riste T. Nikolića – NASELJA SRPSKIH ZEMALJA (knjiga 2) – SRPSKI ETNOGRAFSKI ZBORNIK (knjiga V), Beograd 1903. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan. Poreklo stanovništva sela Dubona, Gradska opština Mladenovac – Grad Beograd.

U delu - Postanak sela i poreklo stanovništva.

Prema pričanju starijih ljudi postanak sela pada u vreme i posle Kočine Krajine. Za vreme bežanije 1813. godine, kada je selo bilo spaljeno, u Duboni je bilo možda 9-11 kuća.

–Hajduk Veljkovići: Docnije, kada je Hajduk Veljko zakrajinio u Crnoj Reci, doselio je ovamo svoje rođake, od koji su se neki vratili, kada se tamo stanje smirilo, a ostali su: žena mu Marija „Čarapara“ i od njenog sina Rake su dve kuće Hajduk Veljkovića, dalje dva tetka veljkova, Radivoje i Radovan, sinovac Radojko, stric Ranđel i zet Stojan zvani „Lavara“, ima ih 30 kuća***.

I danas se u selu za lepog čoveka kaže “Lep je kao hajduk Veljko“

LEGENDA O SOKOBANJI

Sokograd je nekada bio bastion Rimljana. Nastao je u periodu Justinijana za odbranu od Avara i Slovena od I do VI veka. Pominje se u vreme Stevana Nemanje oko proterivanja bogumila i tada je prvi put razaran. Na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je potpuno nova tvrđava koja nije imala dug vek. Obnovljen ostaje u sastavu srednjevekovne Srbije do 1413. godine, kada ga Bajazitov sin Musa Kesedžija konačno razara.

Neobicna legenda pripoveda se u narodu o nastanku Sokobanje, jacini i snazi njene mineralne vode.
„Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Soko-grada, jahaše sam kotlinom. Odjednom, smrači se nebo nad Ozrenom, sevnu munja s Oštre čuke. Pa, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplašeni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kad se gospodar Soko-grada osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže da vidi odakle to dopire i vide sokola slomljenog krila kako prilazi kladencu. Soko gurnu krilo u vodu i krilo zaceli. Videvši to, primače se kladencu pa desnicu ruku u vodu stavi, a snaga u njoj ožive. Kad to gospodar Soko-grada vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, dotle nepoznatom, ozdravi odmah pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve cetiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto – oni sto im duša u nosu bejaše da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže.

Ozdraviše mnogi od vode u kotlini izmedju Ozrena i Rtnja. Oni sto su najvise bolni bili, tu i domove podigoše.“
Sokobanja je dobila ime po Sokogradu koji se još nazivao i Sokolac, Sokolica i Sokolnik.

Izvor : http://www.sokobanja.com/zanimljivosti/legende-i-price-iz-naroda/legende/sokobanja